_{Piše: MAJA}

Pitali kurjaka kad je najveća zima, a on im rekao – kad se sunce rađa.

E tako ja, svaki put pred vrh planine, pomislim na tog kurjaka. I osetim se kao on pred zoru. A kad savladam taj poslednji napor, sve zaboravim…

U našem malom trojcu, Mladen uvek planira avanture, Anđelija je uvek za akciju, a ja… Pa, nekad tražim izgovore. Mislim da je zalogaj prevelik. A ne bude, i uvek se oduševljena vraćam s naših putovanja. Ponosna na muža koji ne odustaje, na ćerku koja je uporna i jaka, i na sebe (što da ne) što sam izdržala još jedan izazov, i što sam uživala sa porodicom. Jer to je, na kraju, najvažnije.

– Hoćeš li da idemo na Goč ili na Goliju?

– Koliko je daleko, visoko, teško?

– Malo je dalje, idemo na nekoliko dana, a teško… Pa… nije. (Ovo obično znači da jeste, prim. aut.) I da znaš, Golija je puna šume, nije golet.

I pade odluka da se ide na Goliju.

Pakovanje, vreme promenljivo, pune torbe garderobe (za dva godišnja doba – mudra odluka, bilo je hladno), mačka poverena drugaricama, i krenusmo na put.

– A šta ima za grickanje? A kad stižemo? A je l dugo putujemo? A šta je ono? A kakva nam je planinska kuća? A koliko se visoko penjemo? A gde su mi bojice? A je l’ učiteljica poslala domaći? A gde mi je knjiga? Hajde da se igramo Na slovo, na slovo…

(Poznato? 🙂 )

Pošto smo prolazili pored Žiče, svratili smo: mama je pričala o istoriji i kulturi, dete se oduševilo mačkama, ali i manastirom i freskama (da, možemo ih zainteresovati i za kulturu i tradiciju, uz zanimljive priče sa mnogo zamisli, vitez, princeza, princ, dvorac).

Posetili smo i Studenicu. Tamo sam joj pokazivala najpoznatije freske i elemente romanske arhitekture (a da nisam pričala uzalud pokazalo se kad smo, u povratku, posetili Gradac, pa je sama zaključila da se po špicastim delovima kod krova vidi da je crkva starija).

U Rudno, seoce na obroncima Golije, stigli smo predveče, pa smo vreme do mraka iskoristili da se prošetamo do obližnje stare crkve Nikoljače, koja je usred šume (bajkovito mesto, okruženo borovima, sa freskama koje su novija replika najpoznatijih fresaka iz Žiče i Studenice, ali o starosti svedoče useci u kamenom podu i na zidovima, kao i sama arhitektura crkve: mala, pravougaona, sa jednim uskim prozorom i niskim vratima).

Vreme je bilo kao da je rano proleće, ali planina je prevrtljiva (zato uvek treba nositi više garderobe, jer lako je vratiti kući višak, i obavezno vodonepropusne cipele, proverene pre toga, posebno ako su dečje (o ovome ću pisati posebno), i rezervne cipele za dete).

Rano ujutro stala je kiša (koja je uporno padala cele noći). Probudile su nas ptice. Rešili smo da se uzdamo u prognozu, koja je rekla da će kiša oko 5 po podne, i da krenemo u osvajanje vrha.

Krenuli smo na Radočelo, na vrh Krivača, 1643 mnv, staza duga oko 20 km (kružna, jer što da se vraćamo istim putem).

Smenjivale su se borove šume i proplanci. Predivan pogled, šetnja kroz oblak, preskakanje plota da se zaobiđe ogromna lokva na putu. U jednom trenu zarominjala je kiša, ali nismo odustali.

A Radočelo… Puno vode.

Potočić, potok, izvor, rečica, vodopad.

Prekorači, preskoči, zagazi, prenesi dete, zajednički pomozi detetu (tata uvek nađe načina da reši problem 🙂 ). Ni na jednoj planini nisam više vode videla. Pitke, lepe, lekovite. Ništa lepše nema od hladne vode koju piješ sa izvora.

Staza do vrha je sjajno obeležena (bukvalno se ne možete izgubiti, ali nikako, markacija je i česta i lako primetna, Planinarsko društvo iz Kraljeva odlično je odradilo posao), ali nije svugde bila lako prohodna. Na nekim mestima stabla od 20, 30, 50 metara bila su oborena preko staze, iščupana iz korena, povijena, slomljena. Kasnije su nam u selu rekli da je bilo veliko nevreme, i da je dosta drveća stradalo. I malinjaka, i njiva. Okrutna je priroda ponekad.

Najteže je, naravno, bilo pred vrh. Ali smo uspeli. Posle kraće pauze na samom vrhu (bilo je ipak hladno – kad smo krenuli, svega 8 stepeni), krenuli smo nazad, preko brežuljaka i livada, preko potoka i potočića, kroz borovu i bukovu šumu, koja posebno miriše posle kiše i kad je vlažno.

Nadomak sela Rudno, pred kraj staze, iz šume se začula neka velika životinja, pa je to uticalo na mene da ubrzam poprilično, i da ne osećam onaj umor pred kraj pešačenja (čudo jedno kako od adrenalina prestane bol u nogama; Mladen kaže da je bila divlja svinja, čije smo tragove videli po Radočelu na dosta mesta, ali ja mislim da je možda i medved bio).

Vratili smo se umorni (neki ne baš toliko) i srećni.

Golija, za mene, to je mesto gde oči pevaju. Zeleno, živo, neukrotivo, divlje, čarobno.

Sledeći dan bio je kišovit, pa smo ga proveli uglavnom u planinskoj kućici, ali smo predveče ipak ugrabili malo vremena za šetnju.

Pogledajte i video o stazi od sela Rudno do vrha Radočela

A ako želite da je prehodate, stazu možete preuzeti na LINKU.