Piše: MAJA

Srbija je lepa zemlja u kojoj žive dobri ljudi.

Ali to je svima već poznato.

Mnoge stvari ovde ne valjaju (a i to je svima poznato), ali se mi trudimo da volimo i čuvamo ono dobro i najbolje.

Kad god negde putujemo, trudimo se da obiđemo bitna mesta koja nam se nađu usput (a ponekad malo i skrenemo s puta). Kad smo bili na Goliji, u odlasku smo obišli Žiču i Studenicu, a u povratku Gradac.

Želeli smo da obiđemo i Maglič – srpski Kamelot (mada, pošteno bi bilo reći da se i Kamelot može nazvati engleskim Magličem).

Ako ste ikad putovali dolinom Ibra (na bivše more, recimo), sigurno ste spazili njegove impozantne zidine. Tvrđava je nastala u 13. veku, i u nekoj drugoj zemlji sigurno bi bila lepa turistička atrakcija. Pošto istorijsko blago već jeste. Samo treba i brinuti o njemu.

Po legendi, sagradila ga je Irina Kantakuzin (ista ona zahvaljujući kojoj je izgrađena i tvrđava u Smederevu, a koju je narodno predanje nepravedno okrivilo za mnoge neuspehe i muke, jer uvek je lakše kriviti ženu, pa još stranog porekla, iako je bila samo mudri savetnik svoga muža; iz tog razloga i navodim njeno pravo ime; a i lepo je). Ovoj srednjovekovnoj dami, zbog u narodu poznatog nadimka, pripisivana je gradnja mnogih gradova, a činjenica je da se ne zna mnogo o istorijatu gradnje Magliča.

Ali je uloga Magliča sigurno bila odbrambena. Štitio je tadašnje srce srpske države. A kada Maglič gledate kao kulu-branilju, ne možete biti ravnodušni. I samo zamislite kakav je život običnog čoveka tada bio: ono što putevima pređemo za pola sata autom, na konju, planinskim puteljkom, stazama i bogazama, morali ste prelaziti bar jedan dan. Srbija je oko Magliča predivna. Ali i surova.

A kada pogledate komade belog mermera u Studenici, rukom klesane ukrase, freske, shvatite koliko je tadašnjem seljaku ta građevina bila velelepna. I nama danas je, nakon više od osam stotina godina. Trebalo je to čuvati, i sačuvati.

Zato smo zastali pored Ibra, da i sami prošetamo tuda kuda su šetali naši srednjovekovni vitezovi.

Ali naišli smo na (sada već bivši) vrlo rasklimatan viseći most.

Upozorenje na njemu jasno je govorilo da je zabranjeno koristiti ga, ali ljudi su ga, bez obzira na to, ipak prelazili. Planinari, meštani, radoznalci. Neki polako, neki žustrije. Nekad jedan po jedan, nekad u grupi… a neko svakodnevno i po nekoliko puta. Jer tamo su imanja, tamo je stoka i blago.

Mislili smo da pređemo. Pogled na stubove sa suprotne strane Ibra uverio nas je da sa malim detetom preko ne treba ići.

Most je izdržao taj dan. I narednih nekoliko. A kada su se junske kiše izlile malo potom na Srbiju, i most je nestao.

Nadamo se da će kraljevačka opština uvideti koliko je ovaj most bitan, i da će (konačno) napraviti neki bezbedan. Jer Maglič je divna tvrđava, na sjajnom mestu, a odatle polaze i brojne planinarske staze preko Stolova.