Piše: MLADEN

Još od kada smo prolazili pored Magliča, dobio sam želju da se popnem na Stolove. A mene kada zasvrbe tabani, ta se muka leči jedino odlaskom gde me noge vuku.

O ovoj planini sam ranije čitao: “…planina Stolovi nalazi se u centralnom delu Srbije, u blizini grada Kraljevo. Najviši vrh Stolova je Kamarište, visine 1375 mnv. Specifičan reljef  koji čine uski grebeni, koji se sa vrha spuštaju u dolinu u svim pravcima, formiraju zvezdastu formu planine. To pruža veoma mnogo mogućnosti za treking, hajking, bajking i trail running…”. Meni dovoljno informacija.

Maja i Anđelija nisu mogle da idu, bile su opravdano sprečene (Anđelija ima vrlo živ socijalni život, i nikako nije mogla da propusti rođendan svoje drage drugarice balerine). Mada, iskreno, i bolje što nisu išle u ovo doba godine. Videćete i zašto.

Srećom, imam saveznika, drugara koji je svrbitabanić kao i ja. Ćerka mi je dala dozvolu da idem bez nje, i pošto je prognoza govorila da će vreme biti lepo, ona i žena snabdele su me odgovarajućim grickalicama (sendviči, sok od citrusa s medom, koštunjavo voće, suve kajsije, voda, i šargarepa za konje) i poželele mi srećan put (prim. aut: samo da mi vide leđa što pre).

Vladimir i ja smo kolima došli do sela Kamenica, južno od Kraljeva. Pre toga smo stali da nešto pojedemo u pekari. To je sada već nekako postala tradicija.

Na stazu smo krenuli oko 9 ujutro. I odmah na samom početku – uspon. Kasnije se ispostavilo da nije prestajao do samog vrha, samo je menjao intenzitet. Nigde hlada, zvezda upekla. Kraj je juna. Maslačka nema da se pod njim sakrijemo. Au!

Nakon nekoliko kilometara, odmorište. Lepo uređena nadstrešnica za dvadesetak ljudi, a ispod nje klupe sa stolom. Do ovde nam se staza i nije nešto posebno sviđala. Kolski put, bez nekih pejzaža, vrućina.

Kratak predah i nastavljamo. Sve vreme penjanja uglavnom se vidi vrh Stolova. Nadali smo se da će se scena uskoro promeniti. Jok! I dalje prža, kolski prašnjavi put i vlaga, mnogo vlage u vazduhu.

Stižemo i do drugog odmorišta. Ista priča, lepo uređena nadstrešnica za dvadesetak ljudi, a ispod nje klupe sa stolom. Kratak odmor, klasika, i nastavljamo dalje. Ali krajolik se odjednom promenio.

Vizuelni šok! “Ovde je Bil Gejts uslikao onu svoju livadu” – prokomentarisao sam. Prelep pogled na golet planine Stolovi. Tu i tamo šumarci borove i brezove šume. Oblaci. Prvo beli, a svega petnaestak minuta kasnije i sivi, teški. Grmi!

“Samo da te obavestim, tamo pada kiša.” – rekao sam Vladimiru, “Srećom, nismo tamo.”

Ko li me je vukao za jezik. Nismo se makli ni stotinu metara, kad ono… Kiša, ljudi! Sastavilo nebo i zemlju. Nakon onolike vrućine, pokisli smo do gole kože. Nastavili smo dalje ubrzano, i stigli do trećeg, poslednjeg odmorišta. Tu smo zatekli neke drugare koji su se takođe sklonili od kiše. Presvlačenje pod hitno!

Stiže poruka od Maje: “Ovde (u gradu) je sunčano i toplo. A tu (na planini)?

Pa, planinski. Kako drugačije? Šta da kažem: “Vreme od suncobrana do kišobrana. Evo već 45 minuta pada kiša…”

Nije posle kiše bilo hladnije, ne. Samo je bilo sparnije. Srećom, nije sve tako loše, nadmorska visina (sada već preko 1100 metara) je davala svežinu. Oblaci se razišli, a nama je ostalo malo do vrha. Pejzaž prelep, pogled se nigde ne zaustavlja, tamo Kopaonik, ovamo Kraljevo, eno ga Goč, Golija… Oči, jedite! Livada puna pečuraka. Doduše, nemam pojma kakvih, ali bitno da je lepo.

Na vrhu su nas sačekali konji. Nisu to divlji konji. To su konji iz sampasa. Svaki ima svog vlasnika koji ih puste da se slobodno kreću i formiraju krda. U krdima se pare i ždrebe i imaju ustanovljenu hijerarhiju, tako da nas verovatno zbog toga pomalo podsećaju na divlje. Kada ustrebaju, vlasnici ih pronađu. U međuvremenu, mi ih hranimo šargarepama.

Na Stolovima uvek ima planinara, ali i bajkera, kvadova, džipova… čega sve ne. Čak smo i paraglajder videli. Na vrhu smo se odmorili, nešto pojeli i krenuli nazad. Tri sata treba da se spustite do sela Kamenica.

Ukoliko se odlučite da se na Stolove popnete ovom stazom kuda smo Vladimir i ja išli, veoma je bitno da znate da usput nema vode, i da je dobro da je ponesete u dovoljnim količinama. Nedostatak hladovine može brzo da iscrpi organizam i dovede vas do dehidracije i insolacije. Budite oprezni. Stazu od sela Kamenica do vrha planine nikako ne treba podceniti. U jednom pravcu dugačka je više od deset kilometara, a visoka 1000 metara nadmorske visine. Stoga, krenite na vreme da ne biste žurili. I upamtite, odustati je lako, ali granice ćete pronaći samo ako ih budete prelazili.

 

Na LINKU možete pogledati kako staza izgleda na karti.

A možete odgledati i video sa ove avanture: