Rtanj – u potrazi za “vanzemljacima”

Nemoj nikad reći neću, reci samo – ja to ne bih volela.

Tako meni nekad mudro kaže moja majka. A ja, manje mudro, odavno sam rekla da se na Rtanj više penjati neću siguuuurnooo. Nema šanse. Nikad. Ni-ka-d!

Jednom mi je bilo dovoljno.

A lepo je meni govorila moja majka…

Anđelija je ove godine na letovanju u selu (jer virus). Neće da dođe kući. Uživa. A Mladen je već nekoliko puta planirao noćni uspon na Rtanj. Svaki put se nešto isprečilo: loše vreme, korona, opet vreme, posao…

U susret drugom vikendu jula ove čudne 20. godine drugog milenijuma, prognoza je obećavala lepo vreme, društvo se skupilo sa raznih strana.

A što i ti ne pođeš s nama? Baš bi mogla. Nije ti kondicija očajna kao što misliš…

Jok i nije, mislim se ja, mesecima samo sedim pored računara, izbegavam da idem napolje kad god mogu (psihološka posledica izolacije, valjda), a prošli put sam na Rtnju dušu ispustila.

Ne bi nam Anđelija oprostila.

Uzme telefon, zove, ona kaže: Idite vi na planinu bez mene, meni je u selu lepo. Doduše, nije rekao na koju planinu. Jer da je rekao, bunila bi se. Odavno želi ponovo da se popne na Rtanj (šašavo dete, na oca).

I tako, posle malo premišljanja, prelomila, sam – idem i ja. (A i rekao je da me nikad ne bi ostavio na pola planine).

Spremili smo sok, suvo voće, čokoladice, vode i vode i vode, i za jelo lebac sa salamom i sirom (od sada na planinarenje i izlete nosimo samo lebac s dodacima, nikako sendviče).

Krenuli smo uveče u 19:00 iz Pančeva, sa Mladenovim kolegom Dušanom i njegovim sinom Vukašinom, a u selu Rtanj pridružili su nam se Vladimir, i Aleksandar i Nevena. Naglavne lampe, uplaši svice, ranac na leđa i pokret: 22:11.

Odmah nam se pridružio i lepi crni pas (nazvali smo ga Džeki).

A noć je na planini prelepa. Ugasite lampe, uživajte u zvezdama. A zvezde… Nikad ih toliko videla nisam. Mlečni put, Kasiopeja, Vodolija… Hiljade i hiljade.

Uspon je bio težak, ali, iz mog ugla, mnogo lakši nego danju. (I da, naravno da je rešio da nas povede i jednom dozlaboga strmom prečicom po ionako strmom Rtnju jer – Mladen).

Na vrh smo stigli pre 3, našli zavetrinu i počeli da se smrzavamo. Nešto gricnuli. (Dali Džekiju vode iz jedne odsečene flaše, dali Džekiju da jede). Počeli da oblačimo sve što smo imali. Slojevito, slojevito, slojevitije: potkošulja, tri majice, duks, pusti kosu da te greje, obuci i ranac da greje leđa, kapuljača… Čučni, uhvati kolena da sebe greješ. (Ma ne trebaju nam jakne, jul je, danas je bilo 36 stepeni, dogovarali smos e pred polazak. Jeste. U podne, u Pančevu. Posle smo zaključili da je trebalo da ponesemo jakne. I ćebe. I helanke. I deblji duks. I sve.) I najhladnije je bilo pred zoru, kad se sunce rađa.

A pre toga čak sam i ja videla kometu. Neowise, ili C/2020 F3. Otkrivena u martu, ove 2020. godine.

Ili su to bili “vanzemljaci”…

Nikad pre nisam dočekala svitanje na planini. Rasipanje sunčevih zraka po obroncima, po licima ljudi, po duši… Osetiš se i lepo i slobodno i malo i sitno i zahvalno. I srećno.

Povratak je bio nešto lakši (Vukašin je koristio prečice, ali on je adolescent, on je i uzbrdo trčao). Kad smo sišli u selo, tek tad smo videli koliko je visok Šiljak (setila sam se kako prvi put zaista nisam verovala Mladenu da ćemo se tamo penjati).

Put do Pančeva neki smo prespavali, a Mladen je vozio, trebalo nam je malo vremena da ponovo uspostavimo cirkadijalni ritam, ali bilo je ovo posebno iskustvo za sve.

I neću više govoriti da se nikad neću penjati na Rtanj. Jer Anđelija hoće sigurno još jednom, a Mladenu to nije problem (njemu je ovo bio treći put, drugi s južne strane) 🙂

Ponosna sam na celu ekipu.

Društvo, bilo je sjajno.

Pogladajte i video sa penjanja na vrh Rtnja:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *