_{Piše: MAJA}

– Baš bih voleo da se popnem na Rtanj.

– Pa popni se.

– Ne bih sam.

– Koliko je to visoko?

– 1500 i neki metar.

– Ne mogu ja s tobom. Zovi kuma.

Kum radi. On radi. Nikako da se dogovore.

I tako, nekoliko godina.

Onda…

April, 2017.

– Anđelija, hoćeš li ti s tajom da se popneš na jednu veeeeeliku planinu, veliku kao vulkan! Sa nje ćemo videti daleko, daleko…

– Daaaaa!

– Ali to je baš visko, i neće biti lako.

– Ja treniram, ja sam balerina. Hoću.

– A ti, mama, hoćeš s nama?

E, tako je počelo. Naša prva avantura. Anđelija je imala samo četiri i po godinice, neverovatnu snagu i upornost. Tati se konačno ispunjavala želja. Mama je malo gunđala, uglavnom bila zabrinuta kako će mladunče na tolikoj planinčini, ali je pristala.

Spremili smo brdo sendviča, vodu i, na mamino insistiranje, čokoladice, smokve, grožđe, bademe , kikiriki…

(Ma ne treba nam, ženo, sve to, ne idemo na pikinik!

Ma nek se nađe, nije teško, a kalorično je i ima šećera).

Plan je bio da vodu dopunimo usput.

Parkiramo se u selu. Pakujemo rančeve na leđa.

– Hoćeš sendviče kod tebe, lakše nego da nosiš vodu? – pita muž

– Pa zar nisu sendviči u tvom rancu?

– Ne. Trebalo je ti da ih poneseš.

A nisam.

I tako, nemamo sendviče, krećemo s rezervom grickalica (srećom pa je rezerva imala i tajni deo i bila baš povelika).

– Tamo ćemo se popeti – pokazuje otac i muž. A ja mislim – zeza se… Kao ono…

Kao lav i borac, penjala se mala Anđelija, i mama, i tata. Tata je najviše pomagao svima. Mama je najviše kukala. Anđelija je bila najsrećnije malo biće kad se popela na vrh. A popela se. Svaki korak do vrha sama je prehodala.

Na vrhu je bilo divno. I sve muke smo zaboravili, i bilo nam je drago što smo se upustili u avanturu. Pojeli smo kikiriki i čokoladice, i krenuli nazad.

Spuštanje nije samo pola puta do početne tačke, ja da vam kažem. Bilo je teže od uspona (em znaš šta te čeka, em je nizbrdo). Tata je nosio ćeru na ramenima deo tog puta. I ranac, i opremu. Bez sendviča i bez dopune vode (presušio izvor).

Bilo je teško. Teško. I divno. Mladunče je zaspalo čim smo seli u auto, probudila se pred Pančevom. Kad smo došli, nas dvoje, kao prebijene mačke umorni, spremali smo večeru (srećom, imali smo sendviče u frižideru), a gospođica balerina uključila je TV, našla svoju muziku i počela da – pleše. Stvarno. Bez zezanja.

Čudo su deca. Pravo, istinsko, treperavo, neuhvatljivo, moćno čudo.

E tako je počelo naše putešestvije po planinama. Uvek ima dogodovština. Zabavljamo se, predomislimo oko rute, sporečkamo, promenimo put, uživamo u prirodi, mirišemo cveće, pipamo životinje koje ne uteknu, učimo o biljkama, prirodi, sreći, životu…

Pisaćemo vam više o našim avanturama, pogotovo jer su one planinske skoro sve po Srbiji, a kakvo je stanje – skoro van Srbije nećemo.

Ali ne sekirajte se, planina ovde imamo napretek. Prelepih. Možda je pravo vreme da ih posetimo.