_{Piše: MAJA}

Ako ovaj tekst čitate iz budućnosti, samo da znate da je jednom davno svetom harao opaki virus i vladala je pandemija. Svet je stao. Ljudima je bilo zabranjeno da izlaze iz svojih domova i posećuju voljene. Ništa nije radilo, osim apoteka i prodavnica, a i u njih se išlo po rasporedu. Koronavirus je brisao živote muzejskim proporcijama…

– U četvrtak ne radim. Policijski čas počinje u 6, i završava se verovatno u utorak. Gde hoćeš da odemo?

Da mi je neko rekao da će se ovakav razgovor voditi u našoj kući ovog proleća, ne kao da imitiramo Otpisane već zaozbiljno – kao i svi vi, smejala bih se. Teorija zavere, pomislila bih u sebi, onako pride.

Ali nastupilo je doba pandemije, u Srbiji su mere bile radikalne, i pridržavali smo ih se.

Iskreno, neke posledice ovih mera počela sam da osećam već tih dana aprila, pred kraj. Nigde nisam želela da idem, ni kad sam mogla, teško mi je bilo na terasu da pomolim nos, da radim bilo šta osim posla.

– Pa ne znam, odgovorila sam, vreme je kratko, gde možemo da odemo da nije Gradska šuma (post o gradskoj šumi u Pančevu uskoro), a da je lepo, da nema ljudi… A da se vratimo do 6, ali i da ne ustanemo u 5…

– Na Vršačke planine.

Ne, nije mi se dopao predlog. Rođena sam u ravnici, i za mene je planina nešto nepregledno veliko, nesagledivo, što popuni i pamet i srce (kao Lovćen koji gledaš iz Boke jer tamo se najčešće letovalo u doba socijalizma). Da, znači to je nešto čega nema u Vojvodini.

A u Vršcu smo bili dvaput (išlo dete na plesno takmičenje), i jednom smo otišli na Vršačku kulu. Nisam bila impresionirana. Lep krajolik, ali duuuuuva. I nije visoko. I nema stena da deru kroz oblak…

– A šta ako pada kiša – opet će opozicionar u meni.

– Neće, pratim najbolji sajt za prognozu, neće biti kiše. Ako ti se ne ide, reci. Ali bi trebalo da izađeš iz kuće. Anđelijaaaaa, hoćeš s tajom da se penješ na najviši vrh Vojvodine? (A ja se mislim, dosta vam je na ludaju da stanete.)

– Daaaaaa! Mama, hoćeš s nama?

I tako smo krenuli. Nisam očekivala ništa.

O, kako sam se prevarila.

Odabrali smo stazu koja je po potrebi mogla da se skrati (posledice izolacije po kondiciju su ogromne, u mom slučaju). Nismo je skratili. A dobili smo od planine prelep prolećni dan na poklon.

Malo kiše (gledao sam prognozu za grad Vršac, ne za Gudurički vrh), miris šume posle kiše, sunce i oblake, cvrkut ptica, pet-šest daždevnjaka, puževa, mnogo leptirova, bumbara i pčela… Bukova šuma, proplanci, livada, majčina dušica… Prelep dan za šetnju, i za srce i za dušu i za mozak, i za telo, ukočeno radom kraj računara.

Naravoučenije: ne sudi o Vršačkim planinama na osnovu jedne posete Vršačkoj kuli. 🙂

Vršac nije daleko od Beograda, šetnja nije zahtevna, uspon nije velik. Na Vikiloku možete preuzeti našu stazu, a slike ne mogu da vam dočaraju lepotu.

Ne može ni video-snimak.

Ali vas možda navedu da posetite ovaj vojvođanski dragi kamen.

P.S. Mislim da ćemo tek u danima pred nama, kad malo popusti pritisak i strah, početi da osećamo koliko je koronavirus uticao na naše mentalno zdravlje. Družite se. Vratite se normalnom životu, ali čuvajte i sebe i druge. A između odlaska u tržni centar i odlaska u prirodu, odaberite prirodu. Jer sve što od nje dobijete, neprocenjivo je. I nećete se pokajati.

Video:

Ukoliko vam treba, preuzmite stazu sa Wikiloc-a, kliknite na LINK