Piše: MLADEN
Legenda kaže da su, posle bitke na Marici 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli u Lazarev kanjon, zadržavši se tu određeno vreme. Odatle potiče i ime reke i kanjona.
Svaka naša avatura po prirodi počinje veoma rano. Tako mora, kada živiš u gradu daleko od bilo koje planine. Ova je počela u 3.45 ujutro.
Plan je bio da sa trekingom po nadužem i najdubljem kanjonu u Istočnoj Srbiji – Lazarevom kanjonu – počnemo najkasnije u 9 ujutro. Znali smo da će prolaz kroz kanjon trajati oko 9 sati, pa smo hteli da krenemo što pre. Da bi plan uspeo, iz Beograda je trebalo krenuti najkasnije u 5.30. Pošto sam ja vozio, morao sam dobro da uranim da bih ostatak ekipe pokupio na dogovorenim mestima po Beogradu.
A u ekipi nas je ovog puta bilo četvoro. Joka, Stefan, Dule i ja.
Sam put do kanjona nije bio težak i komplikovan: auto-putem do Paraćina, odatle za Boljevac i odmah potom levo ka selu Zlot. Posle Zlota još nekih kilometar do table gde se levo skreće za Lazarevu pećinu. Tu je odmah i uređen parking, a ima i mesta gde da se sedne.
Pauza. Kafa, rakijica protiv uroka i povreda i cvrkut ptica. 8.30… Nigde nikog… Samo mi…
Dan je bio prelep, onako kako ume u maju, kao nacrtan za avanturu. Natovarili smo se opremom, i krenuli u kanjon.
A ko je Lazar iz Lazarevog kanjona?
Lazarev kanjon je za vreme Turaka bio jedno od najznačajnijih skloništa homoljskih hajduka. Ulazak u ovaj kanjon za hajduke je značio spas, jer se Turci nikada nisu usuđivali da ih slede. U pećini se skrivalo i muško i žensko, i staro i mlado, a legenda kaže da su, posle bitke na Marici 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli u ovaj kraj, zadržavši se tu određeno vreme, odakle potiče i ime reke i kanjona.
Mi nismo imali nameru da se skrivamo ni od koga, naprotiv. Znajući da u kanjonu ima zmija i divokoza, nismo se trudili da budemo tihi. Stenoviti useci i odronjeno kamenje je svakim pređenim metrom postajalo sve veće i teže za prolazak. Vekovna voda koja je ovuda proticala, učinila je da ovaj kanjon bude izdubljen kao da ga je neko rukom klesao. Štaviše, neko se iz ekipe našalio kako je kanjon kao video-igrica, ima nivoe, a svaki sledeći je teži od prethodnog.
Dužina kanjona je oko 9 kilometara. Mi smo planirali da izađemo severnom stranom, posle ponora reke de Mižlok. Uređaji kojim smo merili pređeno rastojanje u kanjonu nisu radili baš najbolje. Sama dubina kanjona nije dozvoljavala savremenoj tehnologiji da proturi GPS signal do nas. Greške očitavanja bile su neverovatne. Mada, to i nije bilo nešto bitno, jer se u kanjonu ne možete izgubiti. Tamo možete samo napred i nazad.
Druga polovina kanjona nije bila suva. Pojavila se reka. Iako nije bila nešto bogata vodom, stene po kojima smo morali da gazimo bile su izuzetno klizave. Bez obzira na to koliko smo bili oprezni, imali ovakvu ili onakvu obuću, bili mlađi ili stariji, spretni ili trapavi, nije bilo pitanje da li ćemo se okliznuti i pasti, nego samo kada ćemo. Svi smo pali, a neki od nas i više puta. Srećom, bez povreda… ovog puta. Kada i nismo savladavali vodene prepreke, tu je bilo kamenje koje je bilo sakriveno lišćem. Svaki naredni korak morali smo proceniti, jer se kamenje klackalo. Kretali smo se jako sporo, ali uspeli smo da se dočepamo ponora. Dalje je staza bila lakša. Posle ponora prešli smo Mikuljsku reku i popeli se livadom stotinjak metara do vrha kanjona. Tu je odmah put. Ostalo je samo da se njime vratimo na početak, do Lazareve pećine.
Prolaz kroz kanjon nije tehnički mnogo zahtevan, ali iziskuje određenu kondiciju i snagu. Kako god, na nas je Lazarev kanjon ostavio snažan utisak i poneli smo iz njega dosta lepih uspomena.
Ono na šta treba obratiti pažnju su zmije i insekti, a ima i divokoza (zbog kamenja koje se odronjava dok skakuću iznad vas). Nije na odmet poneti i rezervne čarape i malo više vode.
Ceo trek možete pogledati na našem Wikiloc profilu
Pogledajte i oba dela video-zapisa iz kanjona: