NE ZA MHE!

Kada se rodimo, voda čini oko 70 procenata našeg tela. Do odraslog doba, ima je između 50 i 60 procenata.

Bez vode, teško će ljudsko telo opstati duže od tri dana…

Vode u Srbiji ima. Ima i šume, pa se i ono zagađeno dobrim delom apsorbuje. Koliko je važna ta voda možda bolje znaju oni koji je nemaju: u Vojvodini, u velikim opštinama, ona koja dolazi iz vodovoda uopšte nije za piće.

A voda nije važna samo ljudima. Ako ste se ikad našli u šumi, žedni i umorni, sa zalihama već mlake vode (ili sa malo vode u rancu), znate koliko čoveka obraduje planinski izvor. Voda iz bukve ili voda s potoka je piće bogova. Ko je probao – zna o čemu govorim.

Tu vodu piju i pčela, ptica, jež, zmija, zec, lisica, vuk, medved… Pije je i ta bukva, i trava, i pečurke, i biljke. Svakom stvoru treba voda.

Obilazili smo mnoge krajeve Srbije. I uvek zaključimo da su one šume i planine koje imaju izvor blagoslovene. A one koje imaju potok, rečicu, reku, vodopad – one su kao vilinska naselja.

Da li ste ikad videli reku zarobljenu u cev? Korito joj usahne, sve biljke okolo pate, životinja nema. Ni kapi vode van te cevi nema… I onda vodu nemate ni vi, kad umorni i žedni dođete do te reke. A nemaju je ni ona žaba, zmija, trava, jež, medved…

Bili smo i na Staroj planini. Planina je divna. Ali kad vidite naselja, sasvim mala, zaleđena u vremenu, shvatite: ljudi tamo ima malo, a život težak, pretežak.

Neka od tih planinskih sela bore se da to malo svog teškog života sačuvaju, da svoju prirodu, koja ih i hrani i štiti i muči, ne daju.

U toj borbi su uspeli, bar donekle. Dobili su bitku: narednih petnaest godina, neće biti gradnje MHE na rekama Stare.

Takvim ljudima, kojih je tako malo, a bili su toliko uporni i nisu posustajali – morate se diviti.

Danas ljudi lako odustaju. Odustanu od ideala, od vrednosti, od posla kojim žele da se bave, od drugih ljudi. Vlada neka opšta apatija i stav da ne možemo promeniti ništa: Tako je to. Nema šanse. Šta vredi, kad će biti opet sve isto…

Ali ova šačica staroplaninskih gorštaka pokazala nam je sasvim suprotno: neki koji su imali novac i mašine i pečat iz opštine hteli su da uzmu reke. Verovatno su mislili – odustaće ta grupica seljaka, ionako svi svugde od svega odustaju. Ali oni se nisu dali. I nisu odustali. Bili su složni, i uporni, i nisu dali svoje reke. Jer oni najbolje znaju koliko od tih reka ima života. I koliko ga bez njih nema.

Možemo od tih ljudi svašta naučiti. Izbor je uvek naš. Neke su bitke male, neke veće. Ali dok postoje ovakvi ljudi – propasti nećemo.

P.S. Kad odete na planinu, pa se lepo provedete i krenete kući, ponesite svoje smeće sa sobom. A i ne morate terencem baš tik do vodopada ili na vrh. Ni kvadom. Uživajte u prirodi, zamenite fensi štikle patikama, oznojite se malo, a priroda će vas nagraditi. Jednom kad samostalno, svojim nogama, stignete na taj vrh, do tog vodopada, do nekog izvora, proplanka, osetićete da je i teži put vredan, da se trud isplati, i da se neka bogatstva nose u oku i duši, a ne obavezno na ruci ili u torbi.

Čuvajte jedni druge. Čuvajmo prirodu. Nije naša, da je arčimo i poklanjamo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *